pesma

IZVEŠTAJ  IZASLANIKA

Mirisi breskve, tuge i trnja,

odnekud vetar, samo kratak dah.

Pohodeći zapuštene misije bez Boga,

sela od grumenja, gradove od žbunja,

krotim, još uvek, svog pegaza bujna,

razbucavam buljuke dece i živine,

osmatram lišća, žućkasta i rujna,

opaljujem metke iz cevi tišine.

Poslaste me, preci, baš Ovde i Sada,

moglo je i gore - stratište da mori.

Nek barem izgori što najbrže gori

i neka sagori i Ovde i Sada,

vaša krv, i seme, besmislena nada.

Ubice tumaraju svetom katasrofe,

svuda vidim samo bunjišta i mrave.

Prugasti sinovi u kible i kofe

pišaju krvave i zelene strave.

O, najveća muzo, Erato, od pene,

krastavci, školjke, zvezde i trave,

nabrekle bujne i debele žene,

ko nabrekle, bujne i debele krave

survavaju drvlje i stenje na mene -

širim i skupljam ugasle zene,

vrštim i krkljam narodno veseqe,

o, najveća muzo, Erato, od pene.

Umreste za narod, od naroda žive.

Zidine se mračne stalno, svuda dižu,

niko ne ispravlja razorene, krive

ulice, a bombe i plameni ližu.

Odisej tumaraše, nekako, ovuda;

to taj put je srebrn od puknutih krasta;

tu se zvona guše jer nemamo kuda -

u nama je pagan, roga usklik lagan;

naša je putanja šepava i kljasta.

Zaustavi, Bože, gospodare tmina,

podari slobodu vere pokajanja,

pa će ljudi pričest od krvi i vina

primiti sa hlebom od trnja i granja.

Ne daju mi ništa, a traže mi mnogo,

prepoznah ubicu duboko u njima.

Traže moju glavu, jer ja nisam glodo

opljačkane kosti zajedno sa svima.

Gomila je strašna; gora od samoće.

Svuda prepoznajem neverne i blede.

Ludi strašno pate od strašne hladnoće.

Ne znaju šta hoće, šta neće. Šta hoće...

Teško dižem nogu, s uzdasima vetra;

hteo bih da opet zanesem se nadom;

al bude me grubo, sa mirisom etra,

pokošenog s travom, pod zaspalim stadom.

Zašto da volite zabludele ovce,

te potomke svoje što sramote dane

vaše stare slave, vaše svete rane?

Sramota su oni za Boga, planetu,

krvave im ruke, uprljana lica,

bludnici su oni u bludnome svetu.

Mirisi: breskve, tuge i trnja.

Odnekud vetar, samo kratak dah.

Pohodeći razbucane zapuštene ljude,

još samo na mah

rodne zemlje grude

prepoznam,

zadrhtim,

jer, leden je strah.

Copyright by Vojislav Todorović

Objavio erazmo u 31. avgust 2011 0:11:15 | 2 komentara

VELIKI SAN

Sanjao sam čudan san. Prošle noći, na Preobraženje.

Kao, nad Ušćem se otvorilo nebo, i Bog poslao munje na zemlju. Prvih nekoliko pogodiše tržne centre i spališe ih. Potom munje pogodiše strane kompanije i one se, gle čuda, pretvoriše u domaća preduzeća! Na kraju, male munje, kao nekakve munjice, pojuriše ulicama za političarima, korupcionašima, kriminalcima - i goniše ih do obala Dunava, pa ih sve pobacaše u virove velike reke.

Onda se iz te rupe nebeske prolomi glas: "Ovako će proći svaki ko bude tlačio narod!"

Potom se iz pravca Terazija začu nekakva buka, žamor. Nekako se i ja  stvorih tamo, a tamo  - silan se narod sjatio. Odjednom, gomila se poče izmicati u stranu, praveći prolaz nekome ko je dolazio iz pravca Slavije. Beše to nekakva čudna kolona na čijem je čelu, na belom konju, jahao drug Tito! Iza njega hodala je nepregledna gomila ljudi, nekako svetlih, kao božanskom svetlošću prosvetljenih. Prepoznah da su to mrtvi. Bilo je među njima i partizana i četnika i svih mogućih vojski i paravojnih formacija... stradalih u Sarajevu, Srebrenici, na Kosovu... U koloni su hodali i mrtvi pesnici, glumci, rokeri... Prepoznah Zorana Radmiloviča, Borisa Dvornika, Milana Mladenovića...Bile su se izmešale sve nacije, sve političke opcije... svi mrtvi...

Drug Tito, zastade, a narod - i živi i mrtvi - zaćutaše. Nekoliko trenutaka vladala je mukla tišina, pa onda legendarni komandant reče:

"Vratio, sam se, majku mu Božiju, jer sam ćuo da je u našu Jugoslaviju stgao nekakav kapitalizam i imperijalizam. Kažu da opet eksploatiraju radnike, da ih bjedno plaćaju, da se ne mogu ljećiti i ljeti putovati na Jadransko more. Ćuo sam i da sada sprovodite te, kako se to zove, parlamentarne izbore, pa sam, majku mu, došal da se kandidiram, i da pobjedim..."

Narod, uključujući i žive i mrtve, zaurla u znak odobravanja... I ja se tu probudih.

 www.youtube.com/watch

Objavio erazmo u 20. avgust 2011 17:24:13 | 6 komentara

PLAYBACK

„I tako, probijamo se, kao brodovi što protiv struje plove, a stalno klizimo natrag, u prošlost“.

    Francis Scott Fitzgerald, The Great Gatsby

Početkom ovog leta, nekako, u pravo vreme za tako nešto, izašao je Playback, peti studijski (dupli) album sad već legendarne bečejske pop-grupe Eva Braun. Da je ovo Jugoslavija osamdestih, to bi bio praznik rokenrola, romantično ludilo urbane kulture.

  Ovako, ostajemo „u izgnanstvu svog grada“...

 Preslušao sam Playback, za ova dva meseca, već nebrojeno puta, ali neprestano imam potrebu da ga slušam ponovo, jer mi se stalno čini da sam nešto propustio; neki stih, metaforu, rif, ili naklon nekom umetničkom uzoru.

(Poptuno ista priča kao sa svim prethodnim albumima Eve Braun.) 

Album otvara nepretenciozna pesma Mlečni put, sasvim u maniru Eve Braun. Nikada nisu lansirali ni jednu pesmu kao klasičan hit, niti su ikada šminkali stvar da bude prva na A strani, kako se to nekad zvalo. Sve njihove pesme su obične, male pesme koje nas podsećaju na nas same, na vaše ljubavi, strahove, propuste, sve one trenutke koji život znače.

Odmah zatim sledi Posle tebe, savršena balada s akustičnim uvodom, prave pravcate evobraunovske atmosfere; Aranžman, pomalo u maniru ranih radova Paul Wellera iz vremena Style Council.  Iskrena i dirljiva ispovest o onome što ostaje posle ljubavi.

Treća je Izgubljeni vikend, lagana, nostalgična stvar sa savršenom strofom:

„Grad je bio isti,

Loše, prazne pesme su na listi

  naše omiljene stanice...“

Potom „Okreni moj broj“. Bas tuče u dijafragmu, a nafuzirane gitare prašte. Romantično, blago kakofonično. Sve se sliva u harmoničnu celinu i na kraju, to je još jedna urbana ljubavna pesma. 

Sledi „Kišobranima“; vokal Petra Dolinke. Pesma koja će najviše nervirati sve ljubitelje ovoga što danas zovu pop.

Potom „Popmoderna“, moja omiljena. Na momente, to je ritmički i harmonijski hommage Johnu Lennonu i njegovoj legendarnoj baladi „Woman“. Gitarska tema, melodična i pomalo psihodelična, i rajd činela koja tako divno vozi.

Zatim, „Istra“, vesela, nameće se kao hit. „Kao Cary Grant, kao plima posle oseke, vraćam se i opet iz sredine počinje...“ Nisam siguran na koju su tačno scenu dragog mi Archija Leacha mislili, ali voleo bih da je to ona koju je režirao i montirao maestro Hitchcock, kad Cary drži Evu Marie Saint nad liticom, da bi je sledeceg sekunda, posle jednog reza, izvukao na gornji krevet u kupeu. Posle još samo voz ulazi u tunel, simbolišući ljubavni čin i - kraj. Naravno: „Sever-Severozapad“.

Naredna je „Danas“, u prilično retro maniru, sa aranžmanskim momentima iz šezdesetih i glasom Petra Dolinke koji na momente zvuči kao Drago Mlinarec. Interesantno.

A onda pesma sa najlepšim gitaskim introom: „Slaganje vremena“. Jedna od onih mnogobrojnih ljubavnih pesama u kojima Eva Braun uspeva da nam objasni zašto je „Ona“ baš toliko fascinatna i neodoljiva i zašto joj posvećuju pesmu (kod večine ovih main stream pevača nije mi jasno zašto uopšte pevaju o tim ženama koje pominju).

„Šapućeš, slažu se vremena, reči klize pravo u stihove..“ Pesma za koju sam siguran da bi je R.E.M izveli kad bi bila njihova i da bi je Michael Stipe rado otpevao. Pesma u kojoj najviše dolazi do izražaja glas Pjera Dolinke. Njegov povratak u bend posle dva propuštena albuma - na kojima je učestvovao kao autor, ali ne kao vokalni solista - vratio je stari-dobri prizvuk krucijalnog ostvarenja Eve Braun „Pop Music“ iz 1995. 

Prvi deo zatvara akustična balada „Tako je čudno, za ne?“ Piano i Vasketov vokal. Savršeno. Voleo bih da čujem verziju Tom Waitsa, u maniru „San Diego Serenade“. 

Momci, ponudite mu da je obradi!

C“ stranu otvara „U izgnanstvu“ jedna od najboljih pesama Eve Braun ikada, sa vrhunskim tekstom punim dvoznačnosti, aluzija, metafora. Počev od naslova koji je očigledna referenca na čuveni album Stonesa „Exile on Main Street“, preko „čitamo strah sa usana grada, tajne će ostati veće od nas...“ do tajanstvene severne svetlosti koja „napiše roman na trotoarima...“

Naredna pesma je „Sve što gubiš sam ja“, opuštena džez-pop stvar za zviždukanje sa rukama u džepovima, u tradiciji Brian Wilsona (Pop Music), pa još dve lepe pop pesme „Vreme“ i „Kamene ruže“ (Stone Roses). C stranu, zatvara divna uspavanka „Nataša“, posvećena Vasketovoj ćerki. 

Poslednju stranu otvara „Primenjena ljubav“ na kojoj gostuje Vladimir Kolarić iz Velikog prezira, benda u čiju je čast i napisana ova pesma. Sjajno.

Slede „Svetla“ i lepa bitlsozvuka „Ona dolazi“; potom „Dugi oproštaj“ - prava Eva Braun, Pjer, gitare, saksofon, pop, malo džeza. Nostalgično i romantično „Glasovi u glavi kažu da je ljubav drugo ime za strah...“

„Playback“ zatvara divna ljubavna balada „56 kilometara“, peva je Vaske. Neću ništa reći o njoj. Samo je pažljivo poslušajte, ne u društvu ili gužvi. Sami u sobi, sa slušalicama, ili bez... Setite se stihova grupe House of Love („The Beatles and the Stones made it good to be    alone“) i  poslušajte je...

Na kraju bih želeo da se zahvalim Evi Braun na svemu (nemojte da pomislite da su mi prijatelji, kad ih ovoliko hvalim i veličam - nikada ih nisam upoznao), da im se zahvalim što postoje i što su bili sa mnom proteklih devetnaest godina, naročito tokom devedestih. Njihova muzika, uvek će u meni buditi nostalgiju za devedesetim, za vremenom kad smo još sanjali i bili ljudi. Pola njihovih pesama moglo bi da uđe na sound track bilo kog mog romana, a naročito „Nemaš gajtan, Erazmo“, koji je pisan dok su se u pozadini vrteli „Cabaret Noir“, „Nauči me da govorim“, ili „Prisluškivanja“.

Playback...

www.youtube.com/watch

Objavio erazmo u 6. avgust 2011 23:09:48 | 2 komentara

USREDSREDJENJE; ŽIŽA I KONCENTRACIJA

Devedestih, uljuljkani u nadrealizam Miloševićevog režima, baktali smo se slobodom i demokratijom, i potpuno apstrahovali neman neokolonijalizma... Živeli smo na ostrvu Srbija, bavili se diktatorom koji je sve više ličio na sopstveni lik iz Coraxovih karikatura, uzvikivali parole, igrali se žmurke s policijom po ulicama.... i to je bilo romantično... Samo... iz priče u kojoj smo bili, nikako nismo mogli u potpunosti da sagledamo da je totalitarizam korporacija daleko savršeniji i dublji od Zlobinog. Za razliku od režima iz devedesteih koji je bio pomalo aljkav i nekako popustljiv... (moglo je i ovako i onako... uvek je postojala šansa da neko promeni mišljenje, da gospođa s cvetom tog dana bude lepo raspoložena, i sl)  ovaj korporacijski high-tech totalirazam se ne šali.
Sve je kulturno, barem spolja; pumpe rade, dobri automobili na ulicama; demokratija nekako uhodanija, predsednik uglađen, ne odbacuju ga u svetu...

Ali, šta će meni demokratija, sad ja vas sve pitam, kad se osećam kao robijaš?

Više bih voleo da odem na doživotnu robiju sa deset "ploča" i deset knjiga po sopstvenom izboru, nego da budem na slobodi Velikog brata, Farme, Srba, Hrvata, pasoša, nepasoša, Evrope, neEvrope...

 Sloboda je bila divan ideal kad sam pokušavao da je dosegnem, ali se ispostavilo da sam obaranjem pokojnog Zlobe prošao samo prvi nivo igrice od milion mogućih (a ostalih devetsto devedeset devet hiljada devetsto devedeset devet - kako čujem niko nikada nije ni prošao).

To zato što slobode i nema tamo gde sam je tražio...

 Ali, ostavimo slobodu po strani, nje možda i nema, šta da se radi, mladalački ideali, glupiranje...

  Nešto drugo je mnogo važnije: Ima li pravde? Ima li prijateljstva? Ima li humanosti? Ima li solidarnosti? Ima li izlaza iz ovog ciničnog duhovnog ćorsokaka? Da li se vidi svetlo na kraju tunela gluposti, prostakluka i prosečnosti?

Da li zaista ljudi veruju da ima napretka bez prihvatanja elementarnih moralnih načela? Da li je opšteprihvaćeno da je jedina mera vrednosti novac?

                                                                                                                 Erazmo

***

"...Ko će ostati, ostati sa stavom i držanjem svoga bića. Ostaće najbolji. Duhovno i moralno najbolji. I među velikima i malima oni koji su najbolji. Čime će sve veliki odolevati i stojati, to je njihova stvar. Naša je briga: mali narod. Usamljeni smo mnogo. I potrebnije nam je od svih organizacija usredsređenje, otsustvo rasejanosti i zaboravnosti. Treba da smo kao onaj bezbroj zraka što je u žiži samo jedna tačka; treba da smo jedna inteligentna svest. To nam je žiža i koncentracija. Na čemu drugom bismo se i mogli usredsređivati? Zlata nemamo; velike industrije za konkurenciju nemamo; misticizma i opsene veličine nemamo. Ostaje nam koncentracija duha i pameti, i disciplina morala."

                                                  Isidora Sekulić

Objavio erazmo u 28. jul 2011 21:23:14 | 0 komentara

UŽASI PROHIBICIJE

Pre neko veče u Tempu, nešto pre dvadeset dva nula nula, glas oficijelne spikerice obnarodova da je za prodaju alkoholnih pića preostalo još petnaest minuta, jer po propisu grada Beograda... (sme da se cirka kad oćeš, al cirka sme da se pazari samo do deset uveče)...

Nasmejem se i prekrstim, ali kad nešto kasnije dođem s familijom na kasu, imam šta i da vidim - na kasi pored nas, proćelavi čovek sa dva sina tinejdžera i suprugom, odložio sa strane (šta će čovek) 2 plastična Jelen piva od po litar, dve konzerve Hajnekena i 2 Somersbi epl sajdera (ovaj novi bućkuriš).

Iskoristim trenutak da proćelavi svojim snebivajućim pogledom krene ka mestu gde sam stajao i kažem mu:

-        Vidi se da niste iskusan pijanac. Ja sav alkohol nabavim do deset i miran sam.

Žena me naravno muva nogom.

   - Da znate da nisam, ja skoro i da ne pijem, nego sutra nam dolaze neki gosti, pa sam hteo da iskoristim priliku da kupim šta mi treba kad smo već ovde...

I tako... Kao i uvek, danak apsurdnim propisima plaćaju upravo oni zbog kojih nisu doneti. Huliganima koji noću razbijaju flaše po gradu i voze pijani, nije frka. Oteće alkohol, kupiće ga u pet do deset, šta god, pa će opet noću da voze pijani i da divljaju. A porodica koja je radnim danom, u deset uveče, došla u Tempo, jer zbog obaveza, verovatno, nije mogla ranije - morala je da ostavi sa strane količinu pića koja jednoj prosečnoj bitangi ne bi bila dovoljna ni da se zagreje pred ludovanje.

Baš demokratski i inteligentno osmišljeno.

Objavio erazmo u 26. jul 2011 14:04:02 | 6 komentara

ERAZMOVIZIJA

Evo, hteo sam da ispričam anegdotu sa ćerkicom, ali me mrzelo da pišem pa sam pričicu snimio kamericom. Pošto sam se dopao sebi u ulozi voditelja, odlučio sam da otvorim novi blog erazmovizija: videoerazmo.mojblog.rs

 Ovde ću da pišem a tamo da pričam. Nisam narcisoidan, samo pokušavam da budem kreativan... :)))

Objavio erazmo u 23. jul 2011 15:59:37 | 0 komentara

BRESKVE I MOTKE

Konačno kiša....

Krenem ti ja tako na Kalenić da kupim nešto malo hrane za letnje preživljavanje u vreme svetsko-unutrašnje krize, kad ono paradajz i bresve – tezga do tezge. A ja krenuo baš po paradajz i breskve.

Paradajz valja Ciganka, a breskve baba.

I tako... prvo mi se Ciganka požali da je, zbog kiše, za danas gotovo s prodajom, na šta joj ja kažem da iskulira na svežem vazduhu i da će narod doći malo kasnije - čim grane sunce. Ma, kaže, ko će da dođe, vidi kako pada... a ja joj na to opet da sačeka malo, jer čim se razvedri ima da se razmile ko bubašvabe... itd.

Pređem kod babe - a baba, ko baba, nudi mi da kupim sve breskve sa tezge... daće mi, kaže, za osamdeset dinara... a bresaka ionako više neće biti – sve ih smlatio grad.

E moja baba, niti imam kinte, niti ima ko da pojede sve te breskve... nego – da te pitam... kako je to, bre, moguće da u našoj državi grad pomlati sve živo, ono ko pre dvesta godina..?

Ajde, molim te, šta me to pitaš, kakva država... Nemaju rakete... Državu, da prostiš, boli paja za seljaka.

E da oprostiš sad ti baba, njih boli paja i za sve ostale – bili građani ili seljaci.

U Švajcarsku, moja sestra i njeni sede kuči i ništa ne rade pa imaju bolje plate nego mi što ovde pocrkasmo od rada – ubacuje Ciganka.

Eee, kažem, drugo je Švajcarska, to je zemlja socijalne pravde.

To jeste, kaže Ciganka.

Tu ja zauzmem nešto čvršći, revolucionarniji stav:

Ja sam se oduvek zalagao da uzmemo motke i pomlatimo govna – bez obzira iz koje su stranke – i da rešimo stvar.

Ništa od toga, sinko, kaže baba, jes ti normalan, pa ko bi te pustio tamo s motkom?

Ne bih mogao ja sam, al kad bismo se skupili svi, kao u Egiptu na primer... (tu pogledam u Ciganku ne bi li odreagovala, ako je eventualno Egipćanka, ali ova me načisto iskulira). Ja bih prvi uzeo motku! – zaključim.

Ja bih treća – kaže baba i cereka se.

A Ciganka ćuti.

 I tako – to je ta priča, nemam nekakav poseban zaključak... Ćao!

Objavio erazmo u 20. jul 2011 23:30:48 | 6 komentara

DRUM

Nešto mi ponekad govori - idi!

I ja nastavljam put bez reči.

Preda mnom klanci, tokovi rečni,

nekakve kućice i vesele životinje.

Pruža se put, pa zaokrene, i nekako,

večit je u toj svojoj putanji.

Uzmem štap, kamen i divlju jabuku,

gegam se kao medved, zastanem uz uzdah.

Prate me oblaci, uvek oblaci,

ta isparena mora, baruštine neba.

Priroda krije tri tajne, ali ni jednu 

neće mi otkriti do sporednih staza.

Zalutam, onda, i tu već tajna je prva -

ljubav, nestvarna, ne saputnica, već izmaglica.

I lutam, tako, dalje stazama -

pa uz urlik vukova tajna druga stiže:

Strah, ne - običan, niti strah od smrti -

to je strah od nepojamnnog, nemerljive zemlje.

A kad prođem sve šume, vrtače i špilje,

opet drum glavni, i zvuci motora.

Tu, na granici - i tajna treća, obavijena

čarobnim velom nadahnuća.

Mladost, tajna proživljena a neotkrivena, leluja,

maše i iščezava lako, bez pozdrava i znaka.

Sam na drumu i nešto mi kaže - idi!

I idem. Oko mene Otadžbina, umorna i svici.

Objavio erazmo u 18. jul 2011 0:24:55 | 3 komentara

Vizure i fatamorgane

Nedavno, decembar, oblačno, običan dan..

Spuštam se ulicom Maksima Gorkog, od Kalenića ka kući i lepo vidim, tamo, u perspektivi, ka jugu i Šumadiji, po sred Avale, u izmaglici - Avalski toranj.

Stari-dobri, je l' - i sad bi verovatno trebalo da kažem: iznikao iz pepela kao mitski fenix.

A možda bi se mogla načeti i rasprava o svrsishodnosti njegovog vozdizanja, danas u eri kablovske televizije (čitao sam u prethodnom periodu razne komentare na ovu temu; dobar deo njih je govorio da je ponovna izgradnja čisto politička stvar i uludo bacanje novca, jer je toranj, jednostavno - nepotreban).

Ali, meni se nešto drugo motalo po glavi... Pomislio sam kako se film vratio unazad, kako ponovo gledam stare slike, prizor koji sam godinama ranije svakodnevno gledao. Toranj me vratio u vreme pređašnje i pomišljao sam,  sa nekim artističkim zanosom, tako atipičnim za naše korporacijsko doba, kako bi to bilo kad bi se  sad i druge iščezle građevine jednostavno pojavile pred mojim očima negde na horizontu!

Na primer, pošta na železničkoj stanici, remek-delo Momira Korunovića, slika koja je nekada stajala na ulazu u Zemlju Mungosovu.

I još kad bi im se pridružile i nove, još neizgađene građeviine, pa da mogu da vidim konačni Beograd, grad zaokruženih vizura, dovršenih trgova, avenija, grad iz snova, apsolutni grad, karma-grad...

Znam da će biti veličanstven.

Jer, u Beogradu, svaki se objekat nekako primi, nakalemi, kakav god da je. I vrlo brzo povuče odozdo, iz laguma, vekovnu memljivu energiju pa postane neodvojivi deo grada i više se niko ne seća da tu nije bio i pre sto godina.

Grad više ne bi bio isti grad bez Arene i Hrama svetog Save, kojih tu do nedavno nije ni bilo... Pred očima nam se,  ovih dana, pomalja veličanstveni most preko donjeg špica Ade Ciganlije... on će doneti novu energiju, novi veliki zakoračaj preko vode...

A Beograd je svakako večan... jer je mesto na kome je sazdan  - mesto istorije i Sunca.

Ili kako bi to Ivica Dačić rekao gospodinu Besonu: "To je Kale, Kale... tu su bili Turci..."

Objavio erazmo u 24. januar 2010 18:19:13 | 7 komentara

KASNO PRIZNANJE

Starac i starica podrezuju ruze

na malom placu

kraj velikog grada.

Trnje,

po koja kap

krvi

i uzdah, sazdan

od lahora,

Volim te, kaze starica

zbog tih  nežnih brazdi na licu;

na licu koje pamtim kao sjajno sunce.

Volim te,

kaže uz osmeh,

baš zbog reke heraklitove, što kraj nas proteče..

Volela sam te u nocima, zorama,

volela sam te kroz proleca,

volela kroz strepnju i iščekivanja,

volela i kad sam besna bila.

Starac se nakašlje, obriše znoj;

Nikad ti kaže nisam rekao,

ali sada moram ,

moram jer ću pući.

Ugušiću se ako ti konačno ne kažem.

Stalno sam te tražio u raznim ženama.

tražio,

jer nisam mogao da prihvatim 

da moja moć neće i druge potčinjavati .

Voleo sam te da znaš i u mileni i u ani

ali i u gordani i u neveni i djurdjici i dunji.

Staricin smešak nekako kriv postane,

i ona prinosi kažiprst usnama,

pa dugo, dugo,

isisava krv,

kao da čitav život iznova guta.

A ruže nestašno zanjiše vetar

i sa starog plota ispranih boja -

baš kao u staroj Dučićevoj pesmi -

nasmeši se, na tren, jedan veseli amor.

 Vojislav Todorović

Objavio erazmo u 1. avgust 2009 11:21:26 | 12 komentara